Постоје шартови (прописи) и напомене у вези са рукјом, а оне су:
1. Форма и садржај рукје мора се темељити на Кур’ану и суннету, без ширка (приписивања Аллаху друга), новотарија и забрањених ствари.
2. Муслиман треба да се поузда у Аллаха и за Њега веже, с чврстом свесшћу да је рукја само узрок и да користи само Његовом дозволом.
3. Рукја не треба да му буде као “проба”, него да су и учач и онај коме се учи уверени да рукја заиста делује и да је користан лек.
4. Сви кур’ански ајети су лек, јер је Аллах рекао: “Ми објављујемо у Кур’ану оно што је лек и милост верницима”, али је најпрече да се у рукји користе ајети који су у предајама наведени да се уче у рукји.
5. Најбоље је да човек сам себи учи, јер је то најкорисније и најискреније очитовање зависности од Аллаха и потребе за Њим, јер присутност срца и искреност намере утичу на делотворност рукје.